Broj 82
Početna > Prica > PORODIČNE TAJNE

OLIVERA BALAŠEVIĆ

PORODIČNE TAJNE

Kada je prvi put bila u drugom stanju, Olivera je dane provodila u suzama jer je Đole u to vreme bio u vojsci, u drugoj trudnoći skakala je u bazen i tako ranije izazvala porođaj, a kada je treći put zatrudnela, sanjala je da će roditi dečaka Aleksu i da će se poroditi u nedelju, 7. maja. I zaista je bilo tako

Oliveri Balašević sasvim sigurno zavide mnoge žene. Posvećene su joj brojne pesme u kojima se većina dama pronalazi, ona je motiv i inspiracija jednom od najpopularnijih kantautora Đorđu Balaševiću, sa kojim ima troje dece Jovanu, Jelenu i Aleksu. Za Stil Olja priča o deci, teškim trenucima, velikoj pobedi i porodičnoj sreći.
 
  Kako ste se osećali kada ste saznali da ste u drugom stanju?
  Prvi put sam zatrudnela vrlo mlada, ali sam bila veoma srećna. O tome sam sanjala još kada sam bila devojčica, kad smo se igrali prstenčićem i koncem iznad čaše vode i postavljali pitanja u kojoj godini ćemo se udati i koliko ćemo imati dece. Te prognoze su se uglavnom i ostvarile. Samo saznanje i ceo period trudnoće je zadovoljstvo i danas to objašnjavam mojim devojkama koje su u godinama kada će se to brzo dogoditi. Sve sam iznela na nivou opšteg zadovoljstva i kroz organizam i kroz psihu. Ja sam rezus-negativna i mnogo mi je žao što nisam bila u prilici da rodim petoro dece, koliko sam želela. Žao mi je zbog toga, ali ne želim da razmišljam da sam u godinama kada to više ne može, stalno mislim da ću moći i obradovala me je vest kada sam čula da se u Indiji porodila žena od 70 godina.


  Da li ste intimno priželjkivali muško ili žensko dete?

  Đole i ja smo od prvog dana govorili da je to Božidar, čak nismo ni razmišljali o ženskom imenu, do samog kraja, kada smo shvatili da možda postoji mogućnost da bude devojčica. U to vreme vrtela se često pesma Fina lagana stvar, u kojoj se spominje i moja Dragana, pa smo mislili, ako bude devojčica, da se tako zove. Kada se približio trenutak porođaja, želela sam da nastavimo tradiciju porodice, pošto se kod Đoleta smenjuju samo dva muška imena, Jovan i Đorđe, tako je prva ćerka dobila ime Jovana.

  Šta vam je obeležilo trudničke dane?
  Sa Jovanom mi se strašno jeo kesten-pire. Poslednje trudničke dane provodila sam sa Đorđevim ocem u Budimpešti, jer je tada u novosadskoj bolnici vladao meningitis i odlučila sam da se tamo porodim. Sećam se da je on u frižideru imao pakete sa kesten-pireom, a ja bih ustajala noću i jela, a onda pakovala i okretala drugu stranu da ne bi video da sam otvarala. Sa Bebom su mi se stalno jele breskve i onda mi je neko rekao da će imati divnu put ako bude devojčica, i zaista ima. Sa Aleksom, čini mi se, nisam imala posebne prohteve. Sva tri puta bila sam izuzetno zadovoljna, srećna i vrlo pokretljiva. Čak su mi sa Bebom, koja je došla vrlo brzo posle Jovane, predlagali serklaž, ali pošto sam mislila da nema potrebe, bilo je sve u redu. Sa Jelenom sam sama izazvala porođaj, rodila se četiri nedelje ranije, jer sam skakala u bazen na glavu.


  Važite za izuzetno zgodnu ženu, koliko ste se ugojili u sve tri trudnoće?

  U sve tri trudnoće sam se ugojila između 22 i 24 kilograma, ali mi to ništa nije smetalo. Lagodno sam se osećala, znam da sam te dane provodila smejući se konstantno. Jedino sa Lolom je bilo suza, jer smo Đole i ja bili razdvojeni, on je bio u vojsci, a ja u Budimpešti. Sećam se da sam dan započinjala suzama jer ga nema. Kada sam se porodila, Đorđe je bio u Zagrebu, svekar je morao hitno da ode, a moja mama nije mogla da dobije godišnji odmor da dođe, tako da sam sama izašla iz bolnice. Prvih deset dana sa njom su za mene bili fascinantni, to je bilo jedno fantastično iskustvo.


  Koji porođaj ste najlakše podneli?

  Porođaj sa Lolom bio je izuzetno dug i bolan. Počeo je u osam uveče i trajao je do pola devet ujutru. U jednom momentu sam plakala, molila Boga i prizivala moju mamu, opraštajući se od njih, jer sam mislila da ću umreti, nisam više mogla da izdržim. Ipak, kada su mi je pokazali, bila sam fascinirana, ona je u tom trenutku našeg prvog susreta frapantno ličila na Đoleta, njena glava, izraz lica, čak je preko čela imala i taj pramen kao Talični Tom. Aleksa ima običaj da me pita šta je ko prvo uradio kada se rodio, kako je ko plakao, pa im ja imitiram kako je ko u tom prvom trenutku spoznaje sveta reagovao: Beba, kada se rodila, nije ni glas ispustila, samo je okicama gledala levo-desno, u smislu, ko su ovi ljudi? Porođaj sa Aleksom bio je kraljevski, jer sam sa njim, na predlog lekara, išla sa epiduralnom anestezijom, koju toplo preporučujem svima. Učestvovala sam potpuno svesno, a nigde bolova, čak sam u momentu tražila od lekara mobilni da prva javim Đoletu da sam se porodila. S njim je jedino bilo malo komplikacija, pošto sam Rh-negativna, proradila su antitela samo prilikom porođaja, pa smo oboje bili malo žuti. Pošto je prošlo 12 godina od drugog i trećeg porođaja, taj treći se zapravo tretirao kao prvi. Aleksa se dosta mučio, bio je izmožden i plav. Par sati posle porođaja, kada je trebalo ponovo da mi ga donesu, doktorka je rekla da baš nije dobro da ga vidim, što me je strašno uplašilo. Ipak, tražila sam da ga dovedu, bio je žut u licu, beonjače su mu bile crvene, ali je sve bilo u redu. Ništa u mom životu, a bilo je sjajnih trenutaka, ne može da se poredi sa tim momentima kada ih ugledam, prigrlim uz sebe.


  Jeste li sva tri puta dojili?

  Svi su, osim Bebe, po dve-tri godine sisali. Veoma sam srećna zbog toga, jer je taj trenutak dojenja veličanstven za psihu majke, ali i kontakt sa detetom. Sa Bebom je sve dobro krenulo, ali sam posle mesec dana od porođaja išla na snimanje filma Pop Ćira i pop Spira. Snimali smo scenu sa mačkom, koju sam nosila u naručju. Kada sam došla kući, prinela sam Bebu da je dojim, ali je ona počela da plače, nije htela. Posle nekog vremena mama me je upitala da nisam slučajno držala mačku, i objasnila mi je da je to zbog toga. Od tada Beba više nije htela da sisa.


  Prvi put ste se porodili u Budimpešti, a druga dva puta?

  U Novom Sadu, gde sam imala dobar tretman i apsolutno bila zadovoljna. Na nesreću, bila sam u drugom stanju 1993. godine, ali mi je tada bilo predočeno da su uslovi vrlo teški u bolnici, da nema vakcina i ko zna šta nas čeka. Nažalost, prekinula sam tu trudnoću i bilo mi je mnogo teško zbog toga. Dogodio se i jedan mali propust, nisam dobila injekciju, usled koje za svaki naredni porođaj krv odreaguje kao da je prvi. Bila sam veoma nesrećna, plašila sam se da sam završila svoju reproduktivnu misiju. Ali, onda smo se 1994. ipak odlučili, jer je polako i biološki sat otkucavao, za još jedno dete. Posle 2000, kada su se završile one apokaliptične godine, inicirala sam akciju koja se zove Novosađanče, u okviru novosadske bolnice Betanija, da se ohrabre i podrže mladi ljudi u svojoj misiji za proširenje porodice.

  Pošto je veća razlika između Jovane, Jelene i Alekse, kako su one reagovale na saznanje da će dobiti brata?
  Njih dve su veoma strepele, jer su već bile u pubertetu, čak su bile i malo ljute, pitale su se čemu sve to. Kako je trudnoća odmicala, one su zajedno sa mnom bile u iščekivanju. Zbog Đoletovih i mojih godina, predloženo nam je da radim amniocentezu i, moram da naglasim, to je izuzetno dobar i komforan test. Samo sam zamolila da nam ne kažu pol, nisam želela da se pre vremena vezujem i stvaram emotivni i psihološki stav. Profesor Krstić, koji je to radio, jedino je Jeleni šapnuo na uvo da je dečak, ali ona do poslednjeg dana nikome nije rekla. Kada smo Đorđe i ja odlučili da želimo još dece, na pijaci u leto kupila sam venčić od cveća muškog imena - nevena i okačila ga iznad bračnog kreveta. To je bila neka moja Ameli Pulen vradžbina, odnosno želja. Posle sam u bašti posadila neven i sebi zacrtala da kada on nikne i kada se prvi cvet otvori, porodiću se. Bilo mi je lepo da se nosim tom mišlju. Kada sam bila u drugom mesecu trudnoće, sanjala sam da sam rodila dečaka Aleksu, kako ga držim u krilu i kako on izgleda. Sa kosim, crnim, lakovanim okicama, rumenim obrazima i zlatnom kosicom. Takođe, sanjala sam da sam se porodila 7. maja i da je bila sunčana nedelja. I zaista je bilo tako. Naravno, taj san sam odmah svima ispričala, da ne bude posle da izmišljam. Otišli smo na slavu, prijatelji su mi govorili da se neću još poroditi, da mi je stomak još visok. Đole je uveče gledao vremensku prognozu i rekao je: „Nećeš se sutra poroditi, neće biti sunčana nedelja, najavili su kišu". Ujutru su me probudila mravinjanja po stomaku i blago sevanje u krstima i kada sam ustala, pukao mi je vodenjak. Spakovala sam se, rekla devojčicama da idem da se porodim i taman kad smo trebali da krenemo, Đorđe mi je rekao da sačekam jer treba nešto da uzme. Rekla sam da sam sve ponela, na šta je rekao da hoće da okači oko vrata venac sa belim lukom, jer sam veštica. Naravno, bila je sunčana nedelja. Svi su iščekivali, a u neko doba, oko devet uveče, počelo je jako da grmi, i Đole je rekao: „Mama se sigurno porodila". U šali smo komentarisali kako je i nebo slavilo.

  Čemu se najviše raduju?
  Postoji unutar naše porodice nešto što su male tajne, u smislu smišljanja kako prema nekom proizvesti nešto što je iznenađujuće lepo, i stalno se igramo i uživamo u tome kako se ko obradovao. Loli se veoma dopada Danijel Krejg. Bilo je pitanje šta joj pokloniti za rođendan, pa je Đole napravio plakat za novi film Džemsa Bonda, gde su akteri Lola i on. To je toliko duhovito kreirano. Ima takvih kreativnih „smicalica" koje su naše male, slatke tajne.


  Koje su pesme posvećene njima?

  Ima dosta pesama koje su njima posvećene. Kada je prvi put video Jovanu kako šeta ulicom držeći se za ruku sa dečkom, kao 14-godišnja devojčica, to ga je emotivno dirnulo i napisao je pesmu Miholjsko leto sa CD-a Naposletku. Nažalost, kada nam se dogodila ta dramatična situacija po pitanju egzistencije našeg deteta, naše Jelene, i same porodice i kada smo, na sreću, iz svega izašli sa dobrim ishodom, Đorđe je u to vreme snimao CD Devedesete, a pesma Naopaka bajka je, negde, njegova spoznaja, duboko emotivno preživljavanje situacije sa Jelenom, koja je pretočena u dirljiv i težak tekst. Što se tiče Alekse, to je pesma Aco, braco, kao i Uspavanka za dečaka.
  Mnoge žene vam zavide jer imate romantičnog muža koji vam je posvetio mnoge pesme. Koja je vama najdraža?
  Istraga je u toku. Još uvek ne znam koje su sve pesme posvećene meni. Pretenciozno je da pitam - Kome si posvetio? - a u zagradi - Ne daj Bože da si nekom drugom posvetio. Na kraju krajeva, to samo on zna i mislim da to treba da ostane autorska privilegija. Ko god da je pored njega, svakako je deo inspiracije.
  U životu ste imali i teških trenutaka, posebno kada je Jelena bila povređena u saobraćajnoj nesreći. Kako ste to prebrodili?
  Ja sam prekaljen borac, bila sam pripremljena da se u svakoj situaciji orijentišem prema svom unutrašnjem nagonu, intuiciji, refleksu. Zato me Lola zove neuračunljivi optimista. Trenutak saznanja da smo se našli u takvoj situaciji bio je neopisivo težak. Sabirajući svu snagu u sebi, pokušavala sam da odredim svoju poziciju u odnosu na taj događaj. Moja podsvest je odreagovala, to je bio sublimat svih iskustava koje sam imala do tada u životu, sve sam postavila u kontekst kako treba da dejstvujem, prolongirajući emotivnu reakciju. Tada sam rekla: „Jeste ona u dramatičnoj situaciji, ali nije bolesna, ona je povređena”. To je bio značajan pomak, milimetarski, ali važan. Druga bitna stvar bila je eliminisati svaki uticaj sa strane i voditi se svojom intuicijom, onom iskonskom čežnjom za životom koja je utkana u meni. Znala sam da će u toj borbi presuditi iskonska želja za životom. Naravno, prolazeći kroz sve to, moja mala prednost u odnosu na Đorđa je bila ta što sam ih ja podizala od tri kilograma u svom naručju i znam šta znači dnevni pomak, a to je, u trenutku njene povrede, bilo vrlo značajno. Niko nam nije mogao dati konačnu prognozu.


  Kako su se sa tim nosili ostali članovi porodice?

  Svako je imao svoj ugao gledanja na stvari i različito breme koje je nosio. Aleksa je imao četiri godine. Jovana je nosila teret odgovornosti i od tog trenutka je počela da se povlači u sebe, imala je grižu savesti, vozio je njen dečko i ona se nalazila u kolima, a samo je povređena sestra. Počelo je udaljavanje. Đorđe je doživeo vrlo teško sve to i bila mu je potrebna podrška u snalaženju. Jelena je imala svega tri posto šanse da preživi, ali u ta tri posto su bile i naše četiri sudbine. U tom trenutku mi smo bili njene noge, ruke i angažovanje u periodu njenog oporavka bilo je na nivou 24 časa. Sećam se nakon drugog dana, kada je provodila više vremena budna, plakala je i pitala me je kada će kući. To je bio pozitivan signal i, sećam se, bio je 25. januar, maramicom sam brisala njene suze i šapnula joj na uvo da će 8. marta biti kod kuće i da ćemo nas dve igrati. I ona je zaista puštena tog dana. Ne znam odakle mi je to došlo. Tada je krenula naša borba, putovanje kroz agoniju za koju smo se zaista podjednako svi angažovali. Svi smo se borili sa oscilacijama koje nisu smele pred njom da budu primećene. Sećam se jednog trenutka koji je za mene kao majku bio najteži i koji ni dan-danas nisam razrešila, zbog koga mi je veoma teško. Ona je već sa reanimacije bila prebačena na ortopediju, njeni pokreti su visoko bili limitirani, bila je kvadriplegična. Nas dve smo se spremale da gledamo film, i u jednom momentu je rekla da je žedna. Krenula sam da joj dodam limenku „koka-kole”, okrenula sam se prema njoj i napravila fazon, kao da ću da je gađam, i rekla: „Bebo, hvataj!" Ona se uplašila i, braneći se, pokrenula se, odnosno trgla. Na to smo obe počele da se smejemo kroz suze. Recimo, to je situacija potpune neuračunljivosti iz pozicije majke, ali ona se aktivirala, pomerala.


  Šta smatrate svojim najvećim uspehom kao majka?

  Od njih troje, četiri puta sam ih učila da hodaju. To je iskustvo suštinske borbe, koja je pravo iskušenje i ispit. Lekari su savetovali da treba da ide u rehabilitacioni centar, a ja sam primetila da je prilikom susreta sa njenim dečkom ona vrlo pozitivna, na aparatima se njen puls podiže. Započela sam pripremu da je „vertikalizujemo”. Sećam se tog popodneva na ortopediji, počeli smo pripremne razgovore u kakvoj će se ona situaciji naći, šta ćemo preduzeti i da li je ona saglasna da to započnemo. Nešto sam znala iz sporta, nešto iz predmeta fiziologije sa fakulteta. Kupila sam veliki gumeni zavoj u apoteci i celu sam je umotala. Ona je sarađivala i, kao šesnaestogodišnja devojka, pokazala izuzetnu snagu. Pripremila sam je za to, postavila sam je u sedeći položaj, polako smo spustili noge, rekla sam njenom momku da stane ispred nje, a ja da je podižem sa druge strane. Rekla sam da će doći do malog kolapsa, zatamnjenja, da će na trenutak izgubiti svest. Pamtim krik koji je ispustila kada smo je podigli, i to je apsolutni trijumf života, kada se uspravila neviđenom snagom.


  Kada ste bili najponosniji na vašu decu?

  Gledali smo premijeru Godoa u Srpskom narodnom pozorištu i bila sam u specifičnom stanju. Lola je sa 17 godina upisala Akademiju. Bila je mali ledolomac, ispred brata i sestre, koja se prva, kao dete poznatih roditelja, akredituje za svoju profesiju. Nailazila je na vrlo neugodne situacije, dugo je bila bez posla i mnogo je patila. Jelena je tada bila na drugoj godini komparativne književnosti i primetila je da se Lola povlači u sebe i da to teško podnosi. Beba je upisala i režiju i rekla je da će, kada ona završi, Jovana uvek imati posla. Na trećoj godini, prva ispitna predstava bila je Godo, i Beba je angažovala Jovanu i Aleksu. Kada sam videla predstavu, bila sam fascinirana. A kada ju je Srpsko narodno pozorište uvrstilo na redovni godišnji repertoar, što je presedan, bila sam veoma srećna. Bila sam ponosna na sve trenutke i poverenje koje su oni meni ukazali, što je mnogo važnije, a ne ja njima.


  Uskoro počinje snimanje filma Rani mraz, gde učestvuje cela porodica...

  Dosta se po medijima kalkuliše sa tim što je angažovana porodica. To nije iz nekog pukog luksuza ili avanturizma. Moja deca su profesionalno obučena, a, s druge strane, ovo je za njih angažman višeg nivoa i zato su oni i pozicionirani na mesta za koja je procenjeno da mogu da budu kvalitetni za ovu produkciju. Tu nije bilo aprirori roditeljskog iskupljivanja, time što će ti sada tata snimiti film. Ne, to su puke zlonamerne kalkulacije u pojedinim novinama. Oni su, kao i svi drugi, angažovani kao ljudi koji imaju potpisan ugovor sa producentskom kućom, sa svim obavezama. Oni su se u ime mojih producentskih napora da organizujem budžet, koji nije mali, odrekli honorara. To je njihov doprinos.


  Kada je reč o ljubavi, savetujete li se sa ćerkama?

  Ne samo da se savetujemo već pravimo strategije. Pre neki dan, usred sastanka, stiže mi poruka od Jovane. Srela je nekog dečka i pita šta da radi, sedi sam u kafiću. Šaljem joj poruku - Pa, dobro, sedi i ti pa gledaj, imaš krupne oči, primetiće. Sledeća poruka - Ima li smisla da prva priđem? - odgovaram - Ima. Sledeća poruka - Sedi sa nekom devojkom, šta sad? - kratko odgovaram - Kvari!


  Kako reagujete na razne napise po novinama?

  Potresu nas, naravno, ali, s druge strane, kažem sebi - Okej, uspeli smo da svojim zalaganjem i radom obezbedimo takvom autoru tog jutra honorar za doručak. S druge strane, u novim medijskim uslovima u kojima sada živimo, shvatila sam da su mediji u poziciji da proizvode stvarnost. Drugo, oni su agenti kapitala. Đorđe ima čitanost i gledanost, pa se sa tim kalkuliše. Konkretno, u trenutku kada se pisalo o Kosovu, taj dan su na naslovnim stranama objavili budalaštine tipa neko nekoga ostavlja, seli se...


  Koji je vaš recept za uspešan brak?

  Mi imamo strastan odnos sa pozitivnim i negativnim turbulencijama, sa visokim razumevanjem, ali i visokim nerazumevanjem. Krajnje osećanje jeste ta uzajamnost, u smislu da bi razdvajanje bilo bezveze. Iako se ne bi sve srušilo, niti je sve to pogubno, nekako to još ne vidim. Ne znam da li bi moj život negde drugde u tolikoj meri bio interesantan i da li bih ja, zapravo, svoju energiju i interesovanje za sve što je u našem odnosu mogla da zadovoljim na drugom mestu. I zato o tome ne razmišljam sa nekom realnom mogućnošću, iako razmišljam svaki dan da ću da ga ostavim, toliko me iznervira, ne da ne želim ponekad da ga vidim, nego me uopšte ne zanima. Ali, u nekom stvarnom konceptu, mislim da je samo život u pravu. A, evo, trideset godina trajemo...