Njegovo ime je Đorđe Pavlov, ali u Beogradu, Srbiji i bivšoj Jugoslaviji svi ga znaju pod nadimkom Kortina. Taj nadimak je dobio po automobilu fordu kortini koji je vozio njegov otac. "Moji prijatelji su hteli da mi daju neki nadimak i pomislili da ne bi bilo loše da ga dobije upravo po ovom automobilu".

O manekenstvu, kako ga on vidi nekada i sad, kaže: "Nekada je bilo mnogo više posla i mi smo za ove naše sadašnje kolege bili truli bogataši, ja sam za ono vreme zarađivao mnogo para. Mnogo se radilo, gotovo da nije bilo slobodnog dana. Imali smo posla u celoj Jugoslaviji, postojale su velike konfekcijske kuće u Sloveniji, Makedoniji, Hrvatskoj..." Išlo se s puta na put, s revije na reviju. Upravo i to je razlog zašto je fakultet završio tek posle devet godina studiranja.
- Sad je je manekenima možda lakše da rade, jer, koliko primećujem, na revijama se iznesu po dva, tri modela, dok smo mi iznosili deset do petnaest. Takođe, stajling smo radili sami. Sećam se, stalno sam sa sobom nosio koferče, a danas manekeni na reviju dođu kao gospoda jer postoji stilista koji se brine o njima.
Đorđe smatra da se manekenstvo uvek smatralo lakim poslom.
- Naprotiv, bilo je jako stresno. Danas su mnoge od mojih kolega iz mladosti pijanci, poluludi ljudi s finansijskim problemima.
S obzirom na to da važi za dobro stilizovanog gospodina, pitamo ga da li se i danas trudi da prati modu kao nekada
- Davno je to bilo, ali mislim da sam onda više držao do toga da budem moderan. Sad sam malo stariji i nije mi toliko stalo do toga. Imam neki prirodan osećaj da sklopim boje, obučem nešto i manje-više uglavnom to bude dobro i interesantno. Nikada nisam slepo i bespogovorno pratio modu, kao što to mnogi rade. Imao sam uvek neki svoj estetski kriterijum.

Ugostiteljstvom se bavi od '85. godine i tvrdi da za ugostitelje nikada nije bilo gore vreme, iako sebe smatra dobrim u tom poslu. Pored italijanskog restorana Košava, na Kopaoniku ima klub koji se zove Ski škola Kortina.
- Taj klub je, u mojoj izvedbi, aktuelan osam godina. To je kafić koji dobro radi desetak dana godišnje, a onaj ostatak od 355 dana je beznačajan. Kopaonik je zapuštena planina. Kad bi se nalazio u rukama Francuza ili Švajcaraca, radio bi bar 5-6 meseci godišnje.
Pošto je aktivan član srpskog društvenog života i neretko se nalazi u viđenijim beogradskim društvima, dotakli smo i temu džet seta kod nas nekada i sad i da li je isti uopšte postojao.
- Ako pričamo o dvadeset godina unazad, nije bilo džet seta na Kopaoniku, nije tamo dolazio, ako ga je i bilo u Srbiji. Moćniji ljudi su išli u inostranstvo na skijanje. Posle nekog vremena se džet set pojavio na Kopaoniku. To su ljudi koji dolaze tamo uglavnom u periodu oko Nove godine i Srpske nove godine. Mnoge ličnosti za koje bi se moglo reći da su pripadale toj klasifikaciji više nisu među živima jer su bile kontroverzne ličnosti. Sada na Kopaonik dolazi određeni broj tajkuna, ali u mnogo manjem broju nego pre.
Osim revija Pala Zilerija, ne radi više kao maneken. Tu reviju radi zato što je tradicionalna, velika muška revija u kojoj ima prostora za nekoga njegovih godina. Zvali su ga za još neke poslove, ali nije se odlučio da ih odradi: "Ili ja smatram da vredim mnogo više, ili oni misle da mnogo manje vredim".

Sa petnaest godina je s drugarima osnovao bend, koji nije dugo trajao. Od onda nije imao želju da osnuje bend. Za sebe kaže da niti peva, niti svira, ali voli rok i kantri muziku.
- Kantri mi se jako dopada. Moja omiljene pesma je Green grass of home, koja je, u stvari, kantri pesma, to sam skoro saznao. Otvorio sam kafić u kantri fazonu i odlučio da angažujem neke muzičare da mi tamo sviraju, i ispostavilo se da kod nas ne postoji kantri bend. U nekim sam pregovorima za osnivanje benda, ali tu ideju nije lako realizovati jer sam mnogo angažovan u ugostiteljstvu i imam dvoje dece kojima treba da se pozabavim, pa nemam vremena da se bakćem s muzičarima. To je zasad ideja koja se kreće dosta sporo.

Motore je zavoleo još u mladosti. Celokupna priča s motorima ga je sve više obuzimala, motor ga asocira na vestern, vozač koji vozi harley na kauboja na mustangu.
- Mene je privukla ta neka priča o motorima kao o slobodi u američkim prerijama.
Imao je nekoliko motora dosad, a trenutno nema nijedan. Njegov poslednji motor bio je harley davidson kojeg je morao da proda zbog nekih finansijskih teškoća, ali planira na proleće da kupi nov.

O najbolje odevenim ličnostima, rekao je: "Postoji nekoliko talentovanih i dokazanih kreatora danas u Srbiji, ali meni omiljena je Olivera Bursać. Dopada mi se kako se oblači Petar Jelić, muzičar, a od žena bih izdvojio Vericu Rakočević, ali primetio sam da ona mnogo bolje oblači sebe nego manekenke".

Za kraj se potrudio da napravi paralelu između današnjeg, i vremena njegove mladosti - Mi smo se mnogo više radovali svemu. Ja sam dete koje je doživelo prvi rok, prve Bitlse, prve Roling stonse, prve diskoteke, osvajanje muzičkog prostora na radiju, televiziji... da ne govorim o garderobi koja je donošena iz inostranstva. Danas postoji veliki izbor svega, ne znam čemu današnji mladi mogu više da se raduju. Ima toliko diskoteka, splavova, muzika... svega. Mislim da je ipak bolje kad čovek ume da se raduje malim stvarima, kad otkrije nešto novo".

Autor: Suzana Stanarević