Nedostatak oca ne oseća se samo onda kada neko treba da zameni osigurač ili izabere pravog majstora za popravku automobila

  Priličan broj žena koje su na bilo koji način postale samohrane majke uspevaju da se izbore u toj situaciji. Za ulogu majke žene se spremaju još u detinjstvu. Za ulogu samohrane majke niko nas ne pripremi, iako je ona najteža i često neprihvaćena.
Rešavanjem mnogobrojnih problema kojima je okružena, majka stiče sve veće samopouzdanje. Često se muškarci plaše emancipovanih i jakih žena kakve su one. Neki muškarci jednostavno ne vole ravnopravnost, ili je se plaše.

  Postoje i samohrani očevi
  Ali, ne zaboravimo da ne postoje samo samohrane majke, već i samohrani očevi koji se takodje trude da njihova deca ne osete posledice i da što bezbolnije odrastu u dobre, emotivno stabilne ljude.
Kada su u pitanju žene koje same podižu decu, nedostatak oca se ne oseća samo onda kada treba neko da zameni osigurač ili izabere pravog majstora za popravku automobila. Prazninu koju ostavi odsustvo oca u životu deteta je praznina koju nijedna mama ne može nadomestiti, bez obzira na količinu njene ljubavi i pažnje, bez obzira koliko podredila svoj život detetu kako ono ne bi osetilo posledice.

  Materisnki dom u Beogradu
  Samohrani roditelji često igraju ulogu i majke i oca. Odgovornost koju oseća za svaki neuspeh svog deteta samohrani roditelj će nositi sam na svojim ledjima, jer  nema sa kim da je podeli, nema kome da kaže ,,Ti si kriv “.
  Najnezavidniji položaj imaju samohrane majke iz Materinskog doma u Zvečanskoj ulici. One su odbačene od strane roditelja, muževa pa i od države. Mesečna pomoć koju dobijaju od države iznosi 1.500 dinara ( jedno pakovanje pelena košta 1.1oo dinara). U Materinskom domu, žene sa decom, mogu ostati godinu dana nakon porodjaja. Po isteku tog roka njihovi putevi se razilaze u nekoliko smerova. Prema podacima iz 2005. godine – 5 žena je otišlo kod očeva svoje dece, dve žene su se vratile roditeljima, 3 su se zaposlile, 2 maloletne su se smestile u hraniteljske porodice sa svojom decom, a njih 5 je ostavilo decu u Domu, nadajući se da će jednog dana imati posao i uslove da žive zajedno.
Glavni neprijatelji samohranih majki su predrasude ali i administracija. One primaju minimalan dečiji dodatak, nemaju popust za plaćanje računa za struju i komunalija. Ove žene su prepuštene same sebi, svojim sposobnostima i sudbini.

  Biti samohrana majka je bolno i mučno
  O svom iskustvu samohrane majke otvoreno govori pevačica Maja Odžaklijevska
  ,,Ne preporučujem ni jednoj ženi da bude samohrana majka. Neminovno je da će dete pre ili kasnije pitati ,,Mama, a gde je tata?”- Ja sam imala nesreću da mi dete postavi to pitanje sa devet meseci i četiri dana. Kasnije su usledila mnoga druga pitanja kao npr. ,,Zašto tata ne dolazi na roditeljske sastanke? Zašto tate nema da se javi ? “ Kada su deca ranjiva, a ranjiva su uvek kada im nedostaje jedan roditelj, onda vi kao svedok te njihove ranjivosti patite ne samo zajedno sa njima već mnogo više od njih. Vaše dete ne zaslužuje neke vaše pogrešne izbore. Ako ne možete trpeti osobu pored sebe ni na koji način, onda dobro promislite pre nego što se odlučite za materinstvo. Biti samohrana majka je veoma bolno i mučno.”

  Žena mora biti jaka
  Sudbina samohrane majke zadesila je pre osamnaest godina direktorku Beokom servisa, doktorku veterine Snežanu Voštinarev. Ova sposobna, samosvesna i pre svega hrabra žena o svom iskustvu govori ,,Moj muž nikada nije hteo da vidi dete. Razveli smo se kada je naš sin imao mesec dana. Veliku pomoć sam dobila od svog oca. Mogla sam da računam da će ga on nahraniti, presvući, okupati. Ne mogu da kažem da sam kao majka nešto doživljavala kao poteškoću, to su sve bile tekuće stvari, život, jednostavno. Mnogo sam radila na sebi i uvek sam znala šta hoću. Samohrano materinstvo nije samo po sebi hrabrost , žena mora znati šta hoće, samim tim će resiti pola stvari, mora biti jaka. To što sam samohrana majka ne podrazumeva da imam feminističke stavove, naprotiv. Žena ako je emancipovana ne znači da je feministkinja, mada se kod nas ta dva pojma često poistovećuju.
  Sva odgovornost oko deteta je na meni. Svesno sam stvorila autoritativan stav prema svom sinu iz straha da ne krene pogrešnim putem. Aleksandar danas ima 18 godina, igramo zajedno irski ples, u istoj trupi. Moj najveći uspeh je to što je on izrastao u neiskvarenog i pravog čoveka. Uspela sam da ga naučim da uvek zna šta hoće.”

Autor: Ana Stanković