Broj 149
-->
Početna > Poznati > Patrijarh Pavle

Patrijarh Pavle

Odlazak svetog čoveka
Patrijarh Pavle

„Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi”, govorio je patrijarh Pavle, a njegove jevanđeoske poruke da su „istina, pravda i ljubav moćnije od neistine, nepravde i mržnje” i da je „dužnost crkve da ljude vodi miru, jedinstvu i slozi”, zauvek će biti upamćene.

Patrijarh Pavle se rodio 11. septembra 1914. u slavonskom selu Kućanci kao Gojko Stojčević, u porodici siromašnih zemljoradnika. Otac mu je bio na radu u Americi, gde je dobio tuberkulozu i vratio se kući samo da umre.

Pavle je imao tri godine, a ubrzo mu i majka umire. Od tada brigu o njemu počinje da vodi tetka. Ona je videla da je Gojko slabašno, bolešljivo dete, pa ga je oslobodila teških seoskih poslova i omogućila mu da se školuje. Po nagovoru rodbine upisao je bogosloviju.

Dok je studirao na Bogoslovskom fakultetu, uporedo je vanredno završio i gimnaziju samo da bi mogao da upiše Medicinski fakultet, ali je stigao do druge godine. Drugi svetski rat zatekao ga je u Slavoniji, odakle je prebegao u Beograd, gde je, da bi mogao da se izdržava, radio fizičke poslove na građevinama i na dokovima.

U proleće 1942. njegov školski drug jeromonah Jelisej odveo ga je u manastir Svete trojice u Ovčaru, a od 1944. radio je kao veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u domu za decu izbeglu iz Bosne. Te godine je oboleo od tuberkuloze, pa je od 1946. bio u manastiru Vujan, gde se i izlečio.

Zamonašio se 1948. u manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i dobio ime Pavle koje mu je dao iguman Julijan Knežević. Te godine je rukopoložen u čin jerođakona.

  •   33 godine na Kosovu 

Od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rača u Podrinju. Radio je jednu godinu kao pomoćni nastavnik bogoslovije „Sv. Kirila i Metodija” u Prizrenu. Jeromonah postaje 1954, ubrzo protosinđel, a 1957. arhimandrit.

Od 1955. dve godine je bio na poslediplomskim studijama u Atini. Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja 1957. godine. Hirotonisali su ga u beogradskoj Sabornoj crkvi 22. septembra 1957. patrijarh Vikentije, episkop pakrački Emilijan, zvorničko-tuzlanski Longin i žički German.

U oktobru te godine ustoličili su ga u Prizrenu episkop German i zahumsko-hercegovački Vladislav. Na Kosovu je proveo 33 godine. Na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 1. decembra 1990, kojem je predsedavao zagrebačko-ljubljanski mitropolit Jovan Pavlović, zamenik tada obolelog patrijarha Germana, biran je novi patrijarh između trojice kandidata tajnim glasanjem.

Kako nijedan od kandidata nije dobio dovoljan broj glasova, izbor je obavljen žrebom na tzv. „apostolski način” tako što je arhimandrit tronoški Antonije izvukao ime budućeg patrijarha. Tako je Pavle postao 44. poglavar SPC.

Ustoličen je 2. decembra 1990. godine u Sabornoj crkvi Sv. Arhangela Mihaila u Beogradu od strane 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona. Patrijarh Pavle je tada istakao da mu je jedini program rada Jevanđelje.

  •    Skroman život  

Mada svi episkopi imaju automobil koji koriste za putovanja po eparhiji, a to čine i mnogi sveštenici, patrijarh je svoj automobil koristio samo kada je morao na kraći put. Po Beogradu se uvek kretao peške ili gradskim prevozom, sam je sebi spremao skromne obroke, prao je, šio i krpio sebi odela i cipele... Slovio je za čoveka koji je predstavljao pravu muku za ljude iz obezbeđenja koji su ga pratili.

Često je znao da im se izgubi na ulici, ulazio je u razgovore sa prolaznicima ili nešto kupovao u usputnim prodavnicama. Brinuo je sam o sebi - sam je spremao hranu, koja je preko cele godine bila posna, a najčešće je jeo povrće na vodi.

Samo praznicima obrocima je dodavao malo ulja, retko kad parče ribe, a meso nije jeo nikada. Omiljeno piće i hrana su mu bili sok od paradajza i kopriva, a kada nije bio post - mlečni proizvodi. Posebno je interesantno da je patrijarh

Pavle ostavljao hranu da odstoji po nekoliko dana pre nego što bi je pojeo, kako bi ona bila izložena bakterijama, jer je smatrao da je to blagotvorno za organizam. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i molitvenik.

  •   Uvek uz narod  i studente 

„Zakon Jevanđelja mora se primeniti na zakon države”, naglašavao je patrijarh, otvoreno se suprotstavljajući režimu Slobodana Miloševića, a narod je upozoravao da nije na odmet „mudrost zmije, a krotkost goluba”.

„Uzdam se u Boga da će ovim vlastima otvoriti oči da ovaj namučeni narod prestanu zlostavljati”, rekao je 3. februara 1997. godine patrijarh Pavle u javnom obraćanju. „Ovi događaji slute na najgore pa zato ne prestajem da očinski molim i preklinjem, kako ogorčeni narod, mlade i stare, da se uzdrže od svakog izazivanja nereda, tako i one naoružane da budu čuvari reda i mira a ne vlasti koja tragično po sve nas sve više tone u neznanju šta radi”.

Nekoliko dana pre ove poruke, na Savindan, patrijarh Pavle je predvodeći oko pola miliona Beograđana u prazničnoj litiji, prošao kroz kordon policije. Do zuba naoružani pripadnici Miloševićeve specijalne policije, koji su 178 dana obezbeđivali neumorne protestante na Trgu republike i u Kolarčevoj ulici, bez reči su se razmakli pred odlučnim patrijarhom Pavlom.

Porukama, molbama i savetima umirivao je partijske strasti pred gotovo svake višestranačke izbore u Srbiji i među prvima pozdravio studije, višetomne knjige, molitvenike i druge bogoslužbene spise. Dugo godina je bio predsednik komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma Novog zaveta, čiji je prevod objavljen 1984, a 1990. i ispravljeno izdanje.

Za vreme od kada je srpski patrijarh obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine. Dve godine kasnije otvorena je Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Srbinju (Foča) i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. godine, kao odsek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Osnovana je i Informativna služba Srpske pravoslavne crkve.

Pokrenuo je 1993. u Beogradu Akademiju za umetnosti i konzervaciju, uspeo da vrati veronauku u škole, a svojim požrtvovanjem uspeo je i da Bogoslovski fakultet vrati pod okrilje Beogradskog univerziteta, iz koga su ga komunisti izbacili 1952. Zbog svih zasluga, Bogoslovski fakultet mu je dodelio zvanje počasnog doktora bogoslovlja, navedeno je u biografiji patrijarha Pavla objavljenoj na sajtu SPC.

  •   Snaga duha 

Zabeleženo je mnoštvo anegdota koje govore o patrijarhovom smislu za humor, snazi njegovog duha i bistrini svesti. Tako je je na jednom prijemu u Beogradu bivši američki ambasador Voren Cimerman pitao patrijarha šta SAD mogu da učine za SPC, a patrijarh mu je odgovorio: „Samo nemojte da nam odmažete, na taj način ćete nam pomoći.”

S obzirom na to da je Pavle često prolazio pored čuvene beogradske kafane „Znak pitanja”, prišao mu je jedan čovek, očigledno malo pripit, i obratio se rečima: „Vaša svetosti, nas dvojica smo najbolji ljudi u Beogradu”, na šta mu je patrijarh odgovorio: „Jesmo, jesmo, al’ kad popijemo, onda ništa ne valjamo”.

Postoji i anegdota koja potvrđuje patrijarhovu skromnost - 1962. godine, na zahtev nekih episkopa da im se poveća plata, ondašnji vladika raško-prizrenski Pavle odgovorio je pitanjem: „A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo imali do sada da potrošimo?” Jednom prilikom, dok je patrijarh razgovarao sa svojim saradnicima, u njegov kabinet je nenadano ušao nepoznati čovek četrdesetih godina, tvrdeći da mu se ukazala Bogorodica.

Patrijarh ga je pažljivo saslušao i kazao: „Slušajte, gospodine, ja sam dugogodišnji kaluđer i vladika skoro 50 godina, svakog dana služim Bogu i ni anđeo mi se još nije javio, a vama se Bogorodica javila! Nemojte, molim vas.” Kad je jedan fotograf poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, obratio mu se rečima: „Vaša svetlosti” (umesto Vaša svetosti), na šta mu je patrijarh vrcavo odgovorio: „Kad sam već svetlost, šta će ti blic?”

Jednom se patrijarh u vreme zasedanja Svetog arhijerejskog sabora uputio na večernje u Sabornu crkvu. Između Patrijaršije i hrama bili su jedan do drugog parkirani luksuzni automobili. Patrijarh je svog pratioca upitao: „Čiji su ovi skupoceni automobili?” i dobio odgovor da su oni vlasništvo episkopa SPC. Patrijarh je na to kazao: „O, Bog ga video, šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?”

Ostala je poznata i anegdota kada se Pavle jednom uputio na Banovo brdo, na službu u crkvu, a pratilac mu ponudio da ga odveze automobilom. Pavle je odbio, a na podsećanje pratioca da je možda malo nezgodno da ide gradskim autobusom, jer je leto i žene idu prilično razgolićene na Adu Ciganliju, patrijarh je kratko odgovorio: „Svako vidi ono što hoće.” Jednom prilikom su na ručku u Patrijaršijskom dvoru jedan do drugoga sedeli patrijarh Pavle i vladika Stefan.

Na stolu je bila i činija s maslinama. Svi prisutni znali su da se patrijarh drži svog načela da je ljudskom organizmu potrebno do šest maslina, ne više. Vladika Stefan je zahvatio osam, te je šaljivo upitao patrijarha: „Vaša svetosti, ja zahvatih dve više, šta da činim?” Patrijarh mu je odgovorio: „Sad uzmi to što si zahvatio, a sutra uzmi dve manje.”

  •   Zaostavština  namenjena crkvi 

Patrijarh Pavle posetio je brojne pravoslavne crkve širom sveta. Počasni je doktor Bogoslovskog fakulteta i Akademije Sv. Vladimira u Njujorku. Tokom posete Rusiji u januaru 2002. godine patrijarhu Pavlu su uručene dve značajne nagrade: Međunarodnog fonda za unapređenje jedinstva pravoslavnog naroda i Fonda svetog apostola Andreja prvozvanog.

Vlada Srbije je 13. januara 2005. imenovala patrijarha Pavla za počasnog predsednika Fonda za Kosovo i Metohiju, a povodom Dana državnosti Srbije, 15. februara 2007. princ Aleksandar Karađorđević dodelio je patrijarhu Pavlu Karađorđevu zvezdu prvog stepena. Patrijarhu Pavlu je 2009. dodeljen ruski orden Dostojanstvo zbog „značaja koji je imao u danima iskušenja kroz koje su srpski narod i Crkva prošli”.

Od novembra 2007. patrijarh Pavle bio je na lečenju u Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, a 8. oktobra 2008. podneo je molbu Svetom arhijerejskom Saboru SPC da mu „zbog zdravstvenih razloga i nemoći” dozvoli da se povuče iz aktivne službe. Molba patrijarha Pavla na Saboru SPC 11. novembra 2008. nije usvojena.

Poglavar Srpske pravoslavne crkve primljen je na VMA zbog opšte malaksalosti i upale pluća. Lekari su tada uočili i izvesne infekcije, posle čega su procenili da bi svaki izlazak u spoljnu sredinu i promena mikroklime za patrijarha mogli da budu kobni i da je najbolje da ostane u bolnici. Upućeni kažu da nije imao posebnih zahteva, da se uvek trudio da bude dobro raspoložen i da je vreme uglavnom provodio sedeći u fotelji i čitajući.

Svakoga jutra se dugo molio, zatim je čitao poštu i primao posete, najčešće predstavnike Svetog arhijerejskog sinoda SPC. Preminuo je u snu, 15. novembra u 95. godini života. Svoju zaostavštinu namenio je Srpskoj pravoslavnoj crkvi i najbližoj porodici, deci svog brata Dušana. Sinovcu i njegovoj sestri Nadi patrijarh je ostavio lični sat i budilnik.

U testamentu je napisao i da želi da bude sahranjen u manastiru Rakovica, a želja mu je bila i da opelo bude u hramu Svetog Save.