Šetala sam jednog divnog popodneva, razmišljala o svakodnevnim brigama i tada, sasvim neočekivano, pogled mi se zaustavio na jednom dvoristu, čiju unutrašnjost su ispunjavali mali štenci koji su se igrali grickajući jedno drugo, dok ih je njihova majka ponosno posmatrala.

Tada sam ugledala njega, malo, žuto šašavo štene. U tom trenutku sam pomislila kako bi bilo lepo da bude moje. I tako je i bilo, dobila sam ga od njegovog gazde. Od tog trenutka sa mojom kucom kreće prava avantura. Zajedno smo učili kako da se on, moj mali Srećko navikne na mene, a kako ja na njega. Svakog dana je učio sve više i više.
Svojim nestašlucima stalno me zasmejava. Uvek stalno nešto gricka, ima gomilu igračaka i svaka od njih zauzima veoma važno mesto u njegovom životu. Svako jutro uvek u isto vreme moja kuca mene budi, on je pravi mali budilnik, kao da kaže: „Hej, vreme je za šetnju, za novo istraživanje!” Dok sedim i sviram harmoniku, moj jedini iskreni i vatreni obožavalac sedi i sluša, zna ponekad da u znak odobravanja zavija u ritmu.

Svi u porodici ga puno vole i poklanjaju mu pažnju i mnogo ljubavi. Spontano i sasvim neočekivano svima je ušao u srce.
I dok ovo pišem, moj mali šašavko, koji ima godinu dana, potura njuškicu, ne da mi više da pišem jer je vreme za češkanje...

Tijana Opačić, Batajnica