Da, to smo mi! Pogledaćete sliku i pitaćete se da li je to stara ili nova slika. Da, nova je, od pre nekoliko dana. To je i razlog zašto pišemo ovu priču (svi zajedno) i zašto želimo da se zahvalimo Stilu. Evo, prepiremo se već petnaestak minuta (u stvari, još otkako smo došli na ovu ideju) kako da napišemo priču i posle duge i žučne rasprave odlučili smo demokratski - glasanjem, da svako od nas kaže šta želi u četiri-pet rečenica i hazarderski - izvlačenjem slamke, kojim će redosledom ko pisati.

  Jakša: Drago mi je što imam tu čast da vam se prvi obratim, ja sam, očigledno, izvukao najdužu slamku i iskoristiću to da uvedem u priču, u najkraćim crtama, one koji nisu čitali pređašnje i one koji su ih malo zaboravili. Dakle, Aleksandra i Dejan (i dalje je bolno podsećanje bez obzira na srećan ishod) bili su u vezi, voleli su se, a nas dvojica smo bili najbolji drugovi. Dejan je otišao poslovno u inostranstvo na pola godine i posle nekog vremena Aleksandra je ostala u drugom stanju sa mnom. Dejan je otišao na Aljasku i nikome se nije javljao, Aleksandra i ja smo dobili sina Miljana, ali nas je ta čitava situacija gušila i ubrzo smo se rastali. Dozvoljavaju mi još samo jednu rečenicu u ovom delu, gde bih želeo da se zahvalim Stilu na ovoj rubrici koja nas je ponovo spojila.

  Aleksandra: Pa dobro, pošto nisu kavaljeri, ja vam se obraćam druga i neću se kao neki vraćati u tako daleku prošlost, već ću akcenat staviti na najskorija dešavanja.
  Dakle, Dejan je poslao priču i objavili su je (Ti si moj Beli anđeo). Ja sam plakala kada sam čitala. Posle kraćeg vremena pojavila se i Jakšina (Moja priča) i moja reakcija je bila ista. I ja sam napisala priču (Ženska ćud), plakala sam dok sam pisala. I sva ta iskrenost i nagomilane i potiskivane emocije koje nam je ova rubrika dozvolila da iskažemo dovela je do toga da se Dejan vratio da bismo se pomirili i ponovo postali dobri prijatelji kao nekada.
  Evo završavam, još samo ovo kratko: Miljan je sada prvi put video Dejana i odmah ga je prepoznao po slici iz Stila. Pitao ga je šta radi u novinama, Dejan mu je odgovorio da je pisao dečju priču pa da su mu objavili i sliku. Onda ga je pitao kako mu se zove priča, na šta mu je Dejan odgovorio - Ti si moj Beli anđeo, i Miljan ga od tada zove čika Beli.

  Dejan: Pozdrav svima. Konac delo krasi, najbolje dolazi na kraju. Njih dvoje su sve rekli i meni je ostalo samo da kažem ono što oni ne znaju (a i to bi napisali samo da znaju), a to je ono što me je navelo da pišem i ono što me je navelo da dođem.
  Ideju, u stvari motiv da uopšte napišem priču, dobio sam u jednoj priči objavljenoj u Stilu pre godinu dana u kojoj autor apeluje na muški rod da otvori svoje srce. Napisao sam, poslao, objavljena je. Osetio sam olakšanje... Onda se pojavila Jakšina, pa Sašina, i ta količina iskrenosti... ja sam jednostavno morao da dođem... Sačekali su me na aerodromu, plakali smo desetak minuta pa se tek onda pozdravili...
  Devojka se slike objavljene uz moju priču je moja odskorašnja supruga. Ona je Južnokorejka i zove se Sud-Ok. Upoznali smo se na Aljasci gde trenutno i živimo.
 

Miljan (insistirao je da kaže): Ja najbolje igram Pro Evolution Soccer i Final Fantasy VII i pozdravljam moju drugaricu Jodži.
 

Završna reč:
  Jakša: Sve je dobro što se dobro svrši!
  Aleksandra: Samo jedna reč: Hvala!
  Dejan: Osećanja, teška i varljiva, uglavnom određuju naše postupke a posledice koje ona donose otklanjaju samo vreme i iskrenost... Pre svega iskrenost...
  Miljan: Ćao, Jodži85...
 
  HVALA STILU!
 
 
  Miljan Tomić, Aleksandra J. Tomić, Dejan Aleksić, Jakša Pupović u Beogradu oktobra 2009.