Iako kaže da iz svog života ne bi menjala apsolutno ništa, proslavljena glumica Danica Maksimović danas zna kojim putem više nikada ne bi krenula. Ona priznaje da je život umeo da je šiba, ali i da je iz svake situacije izlazila jača. I zato, svim ljudima koji se susreću sa sličnim problemima koje je i ona imala savetuje da je najbitnije priznati da postoji problem. Sve ostalo je, kaže, lako
 
 
  - Živela sam nekoliko života, čini mi se. Živela sam neverovatno brzo, ispunjeno, zanimljivo, teško, sa puno obrta i sa puno žara. Ne mogu da kažem da nisam imala trenutaka koji me nisu vukli nazad, ali sam se vrlo brzo dizala - kaže ova talentovana i hrabra glumica koja pleni nekom posebnom energijom i harizmom. Za nju mnogi kažu da je prava dama, na čijem licu se vidi da je srećna i ostvarena žena sa zavidnim životnim iskustvom, a Danica sa osmehom dodaje da je sa njom teško živeti, ali uprkos svemu, više od trideset godina je u vanbračnoj zajednici sa Todom Lolićem. Iako priznaje da to nije uvek bila idilična veza, Danica tvrdi da se prava ljubav prepoznaje i u dobru, a posebno u zlu, i zato joj je danas lepo jer se sa svojim životnim partnerom razume i kada ćute.
 
Jeste li zadovoljni reakcijama publike posle emitovanja novog šoua Ja imam talenat?
  Iskreno rečeno, nisam ni znala da će reakcije biti toliko pozitivne, jer nisam znala kako će se sve izmontirati. Moji utisci su da smo veoma talentovana nacija i da će kroz naš šou neotkriveni i nesvakidašnji talenti tek zablistati jer ovo je samo početak. Ja imam talenat je najkompleksnija i najzahtevnija forma, kako za samu produkciju tako i za sve učesnike. Radi se o konstantnoj interakciji i dokazivanju, a samo jedan može biti najveći talenat na Balkanu.
 
Jeste li odmah prihvatili ponudu da budete u žiriju?
  Jesam. Nisam bila svesna koliko energije treba u to da se uloži i koliki je napor videti dnevno po 70-80 kandidata, a na snimanjima sam bila po 12 sati, dan za danom. Najteže je bilo održati koncentraciju od ranog jutra do uveče, a to je bila dužnost svih nas - da prema svakom kandidatu imamo jednak odnos. Drugačije ne bi bilo korektno.
 
Imamo li mi talente u Srbiji poput proslavljene Suzan Bojl?
  Fakat je da imamo talentovanu naciju, bez obzira na to o kojoj umetnosti se radi. Ali, ne možemo odmah sve da prepoznamo, neki su prvi put na sceni, imaju tremu, ne mogu da se snađu u tim okolnostima i da nam daju najbolje od sebe. Što idemo dalje, biće sve teže i nama i publici koja će se tek uključiti u glasanje.
 
Imate li već favorita?
  Imam, ali ne bih da otkrivam sada. Znate šta, može sve to da se promeni do kraja. Pogledajte samo šta je bilo sa Suzan Bojl koja je bila favorit, a na kraju nije pobedila.
 
Koje istine ste otkrili o sebi kroz glumu?
  Moram da priznam da se ponekad uplašim onoga što otkrijem o sebi, posebno kada igram negativne uloge. Igrala sam u Tri musketara prelepu ženu Miledi koja truje svoje ljubavnike i pitala sam se šta je to u njoj? Kada začeprkate malo dublje i kada počnete studioznije da se bavite likom tek onda shvatite neverovatnu moć transformacija i otkrijete da toliko stvari čuči u vama za koje niste ni znali da postoje. Tu sam se malo i uplašila. Ili, recimo, kada sam igrala majku u Lukreciji, za koju sam posle dobila i Sterijinu nagradu, koja je vračala svom detetu, uplašila sam se koliko vam se um pomrači kada igrate takve uloge za koje dobijate i priznanje. Uspela sam da nađem neki modalitet kako u sebi da pronađem te najjače emocije, zato što ne umem da radim ništa lažno. Recimo, posle predstave nisam za druženje ni za ljude, moram da sredim svoje utiske, jer se puno potrošim, moram da se saberem i povratim energiju. Zato i ne vozim, jer nisam u stanju da vozim, a ima jedna studija koja kaže da glumci posle neke teške uloge nisu u stanju da normalno funkcionišu, da su donekle i fizički i psihički uzdrmani, a čak se išlo dotle da glumac nije uračunljiv i da može, ne daj bože, i da ubije i imao bi olakšavajuće okolnosti. Može da se dogodi da glumac nije izašao iz te kože. Naravno, to su drastični slučajevi, ali mislim da to postoji i da nije nimalo naivno.
 
Koja vas je uloga najviše umorila? A na kojoj ste sami sebi čestitali?
  Bilo je tu prelepih uloga kojima sam se radovala i jedva čekala da ih odigram. Od jedne romantične Jelene u Soliteru koja je bila moja prva pozorišna uloga, pa sve do Dulsineje u La Manči, zahtevne uloge gde me sedam mazgara siluju, a posle sva pocepana i prljava moram da otpevam song u kome sva dramatika lika mora da dođe do izražaja i da taj potresni trenutak, uz suze, oseti i deo ansambla, orkestar i publika. Neverovatno je kroz šta sve čovek prođe, jedinstveni su i retki trenuci u kojima osetite da je to što radite posebna privilegija. Jednom u deset godina vam se potrefi da imate takvu ulogu i posle čekate. Recimo, kada sam radila kabare Godine zapleta (replika na knjigu Slobodana Miloševića Godine raspleta) čekala sam da me uhapse sa scene jer sam radila političko-erotski kabare u kom je bilo prozivanja svih političkih partija. Međutim, shvatite da neko ko je prozvan nema petlju da reaguje. Mi smo toliko naučili da trpimo i ne umemo više da se iščupamo, pristajemo na sve, pa makar to bilo i ponižavajuće i ispod svakog kriterijuma. Identitet naroda i cele nacije se izgubio i to je problem, a u tim momentima beznađa shvatite da imate neverovatnu misiju. Sebe smatram za misionara, jer morate da uspete da publici, koja vas prati ili ne prati, fokusirate pažnju na bitne stvari koje radite i izgovarate. Ako uspete da u njima osvestite trenutak i okolnosti u kojima žive, vi imate magičnu moć da menjate stvari, što i jeste cilj ovakve forme izražavanja. Ali, ne može to svako i posle mene se niko nije odvažio da radi kabare, jer je to teška forma, ljudi su vam na dohvat ruke, a morate da budete užasno koncentrisani, jer ljudi piju, pale cigarete, dobacuju vam, to se dešava na metar-dva od vas, a vi morate da znate da se snađete ako vam zvižde ili vas prekinu.
 
Koliko vam je lepota pomogla, a koliko odmogla u karijeri?
  Bogami i jedno i drugo. Kad treba da budem lepa, ja se potrudim, a mogu i da se poništim i jedva čekam, jer su mi najdraže uloge kada uzmem gumicu, izbrišem Danicu Maksimović i krenem iz početka da maštam. Mislim da sam i uspela u tome. Bežala sam od faha, nisam želela da me stave u šablon. Nekada vam lepota nije neophodna, već je bitna unutrašnja lepota koja zrači, ta iskrenost koja izlazi iz vas.
 
Koje uloge su vam danas, posle toliko godina bavljenja glumom, i dalje izazov?
  Ako vam kažem šta bih želela da igram, onda to neće više biti tajna i ukrašće mi neko ideju, kao što se već desilo. I mnogo mi je žao što sam to izjavila u novinama, a posle sam otišla kod tog reditelja i rekla mu: „Kad si pročitao u novinama šta sam htela da igram, zašto me nisi pozvao, već si dao drugoj glumici?" Ali ne ljutim se ja, nije to najgore što može da mi se dogodi.
 
Šta je najgore što može da vam se dogodi?
  Recimo, da dobijem ulogu, počnem da radim i da je ne snimim do kraja, ne zato što nisam dobra, već zato što se dogode neke prljave stvari  o kojima i ne želim da pričam. I kamo lepe sreće da smo mi uređena država i da imamo uređen zakon o kulturi i kada nešto kreneš da radiš i kada te prevari taj koji te je pozvao, da on plati. Nisam se nikome žalila, otpatila sam sama i više se takvim ljudima ne javljam. Ko god misli da je ovaj posao sladak, vara se, ovo je mnogo stresan i težak posao, a najteže je trajati. Možete da zablistate, ali ako ne ulažete u sebe i ne idete napred, džaba vam sve. Suština ovog posla je ne ponavljati se.
  Za razliku od mnogih kolega, niste se pojavljivali u reklamama.
  Kako koga situacija pritiska, sve više se rade i reklame i neke kampanje, a mislim da čovek tako u biti gubi identitet i da smo se u tom nekom segmentu brze hrane, brzih proizvoda mi tu negde pogubili, a to nije dobro za glumca. Ne smemo da pokleknemo koliko god nas život šibao i koliko nemamo dovoljno za život, ipak treba da se nađe mera i da se nađe pravi odnos. Da nas ne kupuju za male pare, da celu svoju karijeru prodamo jeftino, to mi je tako tužno. Na taj način gubimo tlo pod nogama i hvatamo se za slamku, iako su mnoge moje kolege napravile dobre i interesantne reklame, ali su retke te koje su mi se dopale. Pokušala sam da me nema u reklamama, a ako me budete videli, to će biti verovatno dobro plaćena reklama. (Smeh) To će biti nešto iza čega mogu da stanem, ne bih baš bilo šta reklamirala.
 
Šta vas najviše nervira u Srbiji 21. veka?
  Licemerje i lažni moral, tapšanje po ramenu i ogovaranje iza leđa. Potpuno sam svoja, dala sam otkaz u pozorištu kada sam nosila repertoar i bilo mi je užasno teško, ali ljudi ne shvataju da tako spasavaš svoju dušu. Moj želudac nije mogao neke stvari da svari, takav sam čovek, hoću mirno da spavam, da znam da nikome ništa ne dugujem. Mi svi grešimo, niko nije idealan, ali se sve može popraviti. Ne smemo sami sebe da kinjimo i ganjamo, treba imati normalan rezon, da u životu postoje i lepe i ružne stvari, a treba se truditi da ostanemo čisti. Uvek sam govorila šta mislim i to na svoju štetu, a toliko puta sam dobijala nož u leđa. U ovim godinama mi je žao što nemam osećaj da pripadam toj nekoj našoj nacionalnoj kulturi koju bi trebalo da negujemo i da vrednujemo. Danas-sutra, ne znam ni ko će da sedi u tom savetu za penzije, ko je taj koji će da mi odredi da li treba da dobijem nacionalnu penziju? Koji su to ljudi koji o tome odlučuju i zavređuju našu pažnju? Osim patrijarha Pavla i možda još dva čoveka u ovoj državi, nema tih autoriteta kojima verujem, jer sam se opekla, nažalost.
 
U šta još danas verujete?
  Moja krilatica je uvek bila: „U se i u svoje kljuse". Najviše sam sebi verovala, jer ako sebi ne verujem, onda tu nema pomoći. Kroz život me je vodila i intuicija, mogla sam mnoge stvari da predosetim i da se na vreme pripremim ili da se pokupim i odem ako osetim da neće biti dobro. Često sam znala da kažem da sam iz inata i rođena. U meni proradi taj inat - zašto bih popuštala nekome ko nije vredan moje pažnje? Želim da živim mirno, sa spokojem i mirom u duši i tako i radim. Pozitivnu energiju usmeravam na ljude koji to primećuju. Mnogi kažu: „Njoj je lako, ona ima sve", a ne pitaju se kako sam došla do ove tačke. To ja najbolje znam!
  Čega u životu imate premalo, a čega previše?
  Premalo vremena, uvek mi fali vremena. A previše emotivnosti. Mnogo sam osetljiva i volela bih da smanjim tu moju emotivnost, da se ne potresam za neke nebitne stvari. Da se korigujem malo. Volela bih da pronađem svoj mir, koji imam samo, eto, kada se radi sa ljudima, u raznim okolnostima i vremenima, teško je sačuvati ga.
 
Šta biste iz svog života rado ponovili, a šta biste želeli da zaboravite?
  Ne bih ništa menjala, moja sreća je što ne gledam unazad, samo to imam negde zabeleženo i znam kojim putem više nikada ne treba ići. I to što se desilo, mislim da je tako moralo da bude, jer čovek ako ne prođe kroz razne faze u životu, kao da nije ni živeo. To je intrigantnije, interesantnije, bolnije, ali čovek očvrsne. Meni je to dalo veću stabilnost i više prava da gledam na stvari iz jednog drugog ugla i mogu da kažem da sam prošla kroz mnogo toga i sada znam kako ne, a kako da. I kad to prevaziđete i kada stavite tačku na jedan segment u životu, izlazite jači iz svih situacija koje vam je život davao kao iskušenje. Uvek sam otvoreno govorila o problemima koje sam imala sa alkoholom i nikada nisam želela da pobegnem od toga jer mnogi ljudi ne žele da priznaju kada imaju problem. U početku sam i javno govorila o tome, ali sada nema potrebe jer ljudi trpaju probleme pod tepih i ako stvari ne nazovemo pravim imenom, ne možemo da znamo ni gde smo, ni šta smo, ni ko smo. I da li problem možemo rešiti ili ne, jer neko ga nikada ne reši. Pošto sam ja uspela, zato i kažem da u svom životu ne bih ništa menjala, jer je i to bio jedan buran period, koji nije tako dugo trajao, ali sve što se dogodilo verovatno je moralo da se dogodi da bih ja iz toga izašla kao pobednik. Zato i kažem da se večito osećam kao Don Kihot sa vetrenjačama...
 
Jednom ste rekli: „Čovek ima čime da se ponosi kada pobedi porok". Šta biste savetovali ljudima koji su sada u sličnoj situaciji u kakvoj ste i vi nekada bili?
  Prvo da priznaju da imaju problem, jer ako ne priznaju, nikada ga neće rešiti, to je sigurno. I to je tačka od koje se polazi, sve ostalo je mnogo lakše i uvek se nađe neko da vam pomogne kome je stalo do vas i ko je i povređen i razočaran, ali se sve to prevaziđe. Jeste teško i traumatično i nekad se čini da nećete izaći iz začaranog kruga, ali sve se pobedi. Potrebna je svest o tome i dobra volja.
 
Danas se teži idealu večne lepote, da li je hrabrost ili ludost da žena dočeka zrele godine bez botoksa i plastičnih operacija?
  Zavisi kako gledate na stvari, jer ako promenite nešto na sebi, šta ćete onda da igrate - ko će da igra tetke, mame, babe, strine, ako tako krenemo? Mislim da ne treba da gubimo od svoje ličnosti. Ja sam za mezoterapije i neke lagane pilinge, za nešto što nije toliko drastično, a što će vam negovati kožu. Za nas je to mnogo bitno, jer jaki tenovi i maske mnogo uništavaju kožu. Pronašla sam doktorku Biljanu koja godinama leči moje lice, daje mi kreme i vitaminske maske koje hrane moju kožu jer sam svakodnevno pod šminkom zbog posla. Da izađete bez šminke pred kameru, to je nedopustivo, danas to ni muškarcima ne dozvoljavaju. A, s druge strane, kada si javna ličnost, ne smeš mnogo da se opustiš, jer kad te vide bez šminke, odmah pomisle da si bolestan.
 
Bojite li se starosti i smrti?
  Mogla bih sutra da umrem, ne bi mi bilo žao. Živela sam nekoliko života, čini mi se. Živela sam neverovatno brzo, ispunjeno, zanimljivo, teško, sa puno obrta i sa puno žara. Ne mogu da kažem da nisam imala trenutaka koji me nisu vukli nazad, ali sam se vrlo brzo dizala.
 
Koliko je teško uskladiti karijeru, porodične obaveze i majčinstvo?
  Gledala sam da balansiram. Recimo, dok se u glavi preslišavam nekog teksta, usput pripremam šta ću da skuvam, peglam, naučila sam da paralelno radim stvari. Imam odgovornost da to što sam majka, domaćica i supruga ne zapostavim. I uspevala sam sve da postignem, a kako - pojma nemam.
 
Da li ste imali prilike da sarađujete sa sinom na nekom projektu?
  Još uvek nisam imala prilike da radim sa Milošem, a bilo bi interesantno da nas dvoje, ja kao glumica i on kao reditelj, ukrstimo koplja. I svakako bi to bio jedan veliki izazov. Ali, to je na njemu, on treba da prelomi, ja ne insistiram, nisam nikada ni pitala ima li neka uloga za mene. Nadam se da će on doći do zaključka da će mu trebati neko kao što je njegova mama, a možda i neće, možda sam mu dovoljna samo kao majka i ne bih se ljutila ni da je tako. Nikada se na njega ne mogu naljutiti, možda samo kada ne pojede ono što spremim. (Smeh) Nas dvoje imamo otvoren, iskren i realan odnos i vrlo često se savetujemo, a bogami i kritikujemo, jer mi je njegov sud veoma važan.
 
Poznato je da ste trideset godina u idiličnoj ljubavi. Šta čini jednu vezu srećnom?
  Nije sve to idilično, normalno je da se ljudi i posvađaju i imaju razmirice i lomove, ali to su stvari koje čine neki balans u životu. Bilo bi dosadno ljudima da je uvek isto. Nisam ja takva, sa mnom je teško živeti, užasno teško, nekada čak i meni samoj, a kamoli drugima. I svesna sam toga, zato nisam ni želela da nekoga primoravam da se nešto tu potpisuje, jer znam kakva mi je profesija, to je vrlo nepredvidiv posao u svakom pogledu. Da bi jedna veza bila uspešna, neophodno je sesti i otvoreno razgovarati o svim problemima. Otvoren razgovor je ključ svega. Ako vas čovek prihvati takvog kakav ste sa svim manama i vrlinama i ako volite čoveka kada mu je teško, kada tone i kada pada, i ako ste uz njega ili on uz vas kada vam je najteže u životu, tu se prepoznaje ljubav. To je ono što ljude drži u zajednici. Jer se u životu susrećemo sa velikim problemima, da li je to kada su vam bližnji u nemilosti, kada morate da odvajate vreme, a nemate ga, kada morate da imate novca da prebrodite sve to, kada vam se dešavaju stvari koje ne možete nikome drugome da kažete osim osobi sa kojom delite hleb i krevet, a ako ljudi ne govore istinu i ako nisu otvoreni, onda ne znam šta mogu da očekuju dalje. Sve nas čeka starost, a lepo bi bilo imati nekoga pored sebe, pa makar sa njim i ćutali. I danas je to tako. Mi možemo da ćutimo, gledamo film, sedimo pored reke, gledamo u daljinu, posmatramo zalaske sunca na Adi Bojani. Lepo je kada sedite s nekim s kim se razumete i kada ćutite.
 
Šta je za vas sreća?
  Uvek se treba boriti da dosegnemo sreću, koja je obično u malim stvarima, u onim najsitnijim. Velike stvari ili vam se dogode ili vam se nikada ne dogode, a pitanje je šta bi vas ispunilo i zato ne treba juriti za velikim stvarima, jer se vrlo lako možete i razočarati. Onda je to pravi fijasko. Treba uživati punim plućima u svakom trenutku, dopustiti svakoj pori da oseća lepotu današnjeg dana, vazduha, okoline, vode i sunca, meseca, zvezda...