Šta je za vas sreća?
  Mogu da kažem za sebe da sam srećan čovek jer sam sanirao zdravlje i imam šestoro unučadi od pet do osamnaest godina. Sad u tome ima i malo sete, jer oni žive na Kubi i u Francuskoj pa se ne viđamo često. Mi se putem Skajpa viđamo svaki dan, ali nije to to.

 Kako biste definisali ljubav?
  To bi trebalo da pitate nekog iskusnijeg. Svi koji me poznaju znaju da imam jednu jedinu ljubav, moju suprugu sa kojom sam u braku pedeset godina.

 Opišite svoje najveće iskušenje?
  Ta iskušenja su upravo vezana za ljubav. Imaš nešto, a hteo bi još nešto... To iskušenje se ne isplati.

 Kada ste bili najradosniji?
  Kad sam preživeo operaciju srca. Bio sam tri dana pod anestezijom. Mislio sam da nisam živ. Mislio sam da sam negde u nekom drugom svetu. Ništa me nije bolelo za to vreme, ali sam se sve vreme pitao gde sam.

 Kada ste bili najtužniji?
  Možda sada, zato što moji najdraži nisu pored mene.

 Na koje svoje dostignuće ste najviše ponosni?
  Na svoju brojnu porodicu koju sam sačuvao.

 Čime se ne ponosite?
  Ne ponosim se time što sam ušao u politiku.

 Ko je bio junak vašeg detinjstva?
  Bio je to jedan Grk koga su Nemci uhapsili u Grčkoj u Drugom svetskom ratu. Popeli su ih u voz, odakle je on iskočio i došao je u moje selo gde je kod nas ostao tri godine. Ja sam sa njim čuvao ovce. On je sada jedan od najbogatijih Grka. I dan-danas je živ.

 Koji je bio najtužniji trenutak iz detinjstva.
  Gledao sam za vreme rata, kada sam imao osam godina, klanje jednog mladića u susednom dvorištu. Bilo je to samo na pet metara od mene. Dečaka su zaklali samo zato što su sumnjali da je bio nečiji kurir. Naterali su i njegovu porodicu da to gleda.

 Opišite prvu životnu lekciju koju ste naučili.
  Ja sam prvi u Jugoslaviji završio tri umetnike škole. Bila je to glumačka škola u Nišu, Državna pozorišna škola u Novom Sadu i FDU u Beogradu. Zaključio sam da mladim ljudima nije potrebno četiri godine da nauče glumu, već mnogo, mnogo manje. Ja sam je učio dvanaest godina! Što bi Nušić rekao, baš sam pekao zanat. Jer, sada bih ja mogao za nedelju dana da naučim svako živo biće da bude sjajan glumac, jer, to je moje iskustvo. Ako budem živeo dvesta ili trista godina, ukinuću sve glumačke škole u svetu.

 Koja vam je bila najveća greška u životu?
  Greška nije moja, već onih koji misle da sam ja bezgrešan, pa neka tako ostane.

 Kada ste poslednji put pocrveneli i zbog čega?
  Pocrveneo sam kada sam otišao u politiku.

 Šta može da vas nasmeje?
  Ja stvaram humor.

 Šta može da vas rasplače?
  Ja sam sebe mogu da rasplačem u svakom trenutku. To mi je posao.

 Zbog čega se najviše kajete?
  Rekao sam da sam bezgrešan.

 Šta vas plaši?
  Što u mojoj porodici niko nema moje vrline.

 Koje mane biste se oslobodili istog časa?
  Opet bih se vratio na to da sam bezgrešan. Ja sam zbog pušenja operisao krvne sudove, to jest srce. Dve godine posle operacije nisam pušio, a onda sam počeo ponovo. Doktor koji me je operisao mi je rekao da sam tokom godina rada toliko pokvario svoj organizam da mi ništa ne vredi ni da prestanem da pušim.

 Koju svoju vrlinu smatrate najdragocenijom i zašto?
  Svakog čoveka volim, poštujem, nisam u svađi ni sa kim.

 U kakvim situacijama lažete?
  Lažem svaki dan.

 Kome i zbog čega dugujete izvinjenje?
  Mojoj majci. Njene zadnje reči bile su: „Neka dođe Bata." Kada je ona umirala, ja nisam bio tu, i uspeo sam jednim vojnim avionom da dođem, stigao sam da je vidim živu. Uspela je da izgovori: „Hortenzije..." Mnogo je volela to cveće. Danas je naša porodična kuća na Kosmaju okružena tim cvećem.

 Kome i zbog čega dugujete najveću zahvalnost?
  Svojoj ženi što me je istrpela tolike godine. Poznajem je od njene druge godine i ceo život je sa mnom.

 Da li ste ikada imali želju da nekog udarite i zbog čega?
  Kad imam želju, ja i udarim. Mislim da sam svetski rekorder u udaranju, tačnije koji je istrpeo udarce. Postojao je jedan kadar u kojem mi moj sin udara pet-šest šamara. To smo ponavljali šezdeset puta. Strašno sam oticao posle tih šamara, a moji prijatelji su mi lice brže bolje oblagali šniclama i čak aplaudirali ovom momku jer bi ubrzo po skidanju šnicli sa mog lica iste stavili na roštilj. Ekipa je bila srećna što me ovaj tako bije. Bilo je to strašno. Jedva sam stajao, lelujao se, kad dolazi režiser da pokaže ovom momku kako treba da me udari, i udari me, a ja padnem u nesvest. Film se zove Uzavreli grad, a režirao ga je Veljko Bulajić.

 Kakve osobine moraju da poseduju vaši prijatelji?
  Pošto mislim da sam ja najbolji, oni moraju da imaju moje osobine.

 Šta smatrate izdajom u prijateljstvu?
  Ne diraj u moje.

 Kako se štitite od neprijatelja?
  Ubijem ga.

 Koga ne biste voleli da sretnete u liftu?
  Nemam neprijatelja.

 Koju pesmu uvek rado slušate?
  Obožavam muziku. Nemam nijednu posebno. Znam napamet svaku opersku ariju, jer sam dugo bio statista u pozorištu u Novom Sadu kao crnac s kopljem.

 Kako biste najradije provodili slobodno vreme?
  Sa svojom suprugom.

 Koju knjigu biste poneli na pusto ostrvo?
  Šta ću ja na pustom ostrvu!?

 Koji vam je najomiljeniji film ili pozorišna predstava?
  Film Sergeja Bondarčuka Moja sudbina. Kada bi me neko pitao za uzor u mom životu, rekao bih da bi to mogao da bude samo on. Mi smo pobratimi, isekli smo vene i bilo je - krv na krv. On je jedini žitelj ove planete koji ima Oskara i ima orden Lenjina, koji je najviše priznanje u Sovjetskom Savezu. Oskara je dobio za Rat i mir.

 Kojoj ličnosti se najviše divite?
  Svojoj supruzi.

 Šta je za vas već „smak sveta"?
  Svetska laž, lude krave, svinjski grip, ptičji grip, pandemija...

 Koji svoj san nikada nećete zaboraviti?
  Ja ne sanjam, ali, ono što bih želeo da dosanjam, mislim da je za to kasno.

 Zbog čega i kada ste poželeli da imate čarobni štapić u ruci?
  Da budem nevidljiv.

 Po čemu biste voleli da vas ljudi pamte?
  To je ono što sam već uradio. Po tome će me ljudi pamtiti.

 Šta mislite da vas čeka posle smrti?
  Neki drugi život.

 Na kakav način biste želeli da vaši najbliži „provedu" komemoraciju ili pomen povodom vašeg odlaska sa ovog sveta?
  Samo da bude dostojanstveno.