Lična karta
  Rođen: 20. aprila 1942.
  Mesto: Beograd
  Roditelji: Božidar i Natalija 
 
  Dragoslav Pavle Aksentijević diplomirao je i magistrirao na Likovnoj akademiji u Beogradu, a pored slikarstva bavi se i crkvenom i narodnom muzikom. Dobitnik je brojnih značajnih priznanja kod nas i u svetu, a pre nekoliko godina osnovao je grupu „Zapis", koju čine njegovi sinovi Rastko i Damjan Aksentijević, Bojan Ivković i Spasoje Tufegdžić.
 
  Zavičaj
  Nisam za parazitski odnos prema zavičaju i domovini kao oni koji stalno cvile i nešto traže, jer sam prihvatio onu mudrost da domovini moraš više dati nego što od nje uzmeš. I tim viškom jedino merim patriotizam.
 
  Dom
  Citiraću komšiju Srbobrana Brankovića - Dom je fizički okvir duše.
 
  Detinjstvo
  Život sam započeo u vreme najvećeg ljudskog stradanja za vreme Drugog svetskog rata. Teritorija kraja u kome sam odrastao je tadašnja periferija Beograda, Autokomanda, koja se graničila sa onom teritorijom koju je Dragoslav Mihajlović opisao u uzbudljivo lepom romanu „Kad su cvetale tikve". Bilo je u našim životima priča za još mnogo takvih romana, i za mnogo filmova a la „Čudo u Milanu" ili „Kradljivci bicikala". Vremenski i prostorno i ja pripadam priči tog romana.
 
  Prva ljubav
  Desila mi se kada sam prvi put osetio da osim drugarstva u životu postoji još jedna dublja veza.
 
  Osoba ili događaj koji je dao pečat vašem životu?
  Sretao sam veliki broj izuzetno kvalitetnih ljudi koji su podsticajno uticali na mene. Možda bez njih ne bih imao snage da se izborim s mnogim problemima. Ali, do danas nisam sreo osobu vrednu takvog spomena. Možda se to može objasniti mojim strahom od bilo čije dominacije nada mnom i stavom da se ne potčinjavam bilo čijoj volji i autoritetu. Događaja je pak bilo u izobilju. Jedan od njih je moj prvi susret sa igumanom manastira Maheros, na Kipru, ocem Dionisijem. To je moj prvi susret sa živim pojcem, prisustvo liturgiji u Sergejevoj lavri povodom hiljadugodišnjice krštavanja Rusa, kad mi je pripala čast da pevam „Pričesnu pesmu" i koncert u najvećoj koncertnoj sali na Balkanu u Atini ubrajam u najznačajnije događaje.
 
  Odnos prema neprijateljima
  Prema neprijateljima nisam nimalo popustljiv, savitljiv i smatram da se pred njihovom snagom, ma kolika ona bila, ne smemo odricati uzvišenih ideala, a ni bilo kojih moralnih načela koja su temelji našeg života. Pogotovu sam nepopustljiv ako na to neprijateljstvo ničim nisam uticao, ako ono klija, izrasta iz nečije zlobe, iz koristoljublja bilo koje vrste. U neprijatelje svrstavam i one koji šire zlonamerne glasine, oni su tu samo da bi njihovo mračno delovanje bacilo novu svetlost na vašu ličnost.
 
  Praštanje
  Znam da ako ne prihvatimo nečije izvinjenje, mi tu osobu ubijamo. Verujem u blagotvornost praštanja i da će svet postati bolji ako praštamo. Ali, ako to činimo sve učestalije, i sam smisao praštanja dovodimo u pitanje. Ako mi stalno ne sprečavamo one sklone zlu i njihova zlodela, svet neće postati bolji. Zato mislim da zle ljude i njihova zlodela treba stalno žigosati i izvoditi pred oči javnosti. Citirao bih avu Jovana koji kaže: „Često se opterećujemo bremenom samoopravdanja, a odbacujemo breme samoodgovornosti. Lukavi čovek koji stalno cvili i zapomaže za oprostom najčešće želi time da nas razoruža i spreči osudu, a naročito javnu od koje jedino strepi."
 
  Ljubav
  Pomalo žalim što nisam ispoljavao veću količinu ljubavi prema drugima, jer svi uglavnom iščekuju i vole da se ona ispolji malo očiglednije. Možda zbog toga nisu prepoznali ono što je najdublje u meni. Ljubav je vrhunski princip - praosnov našeg života, iz nje ishodi sva sreća i lepota.
 
  Brak
  Brak je osveštana najprirodnija veza dva ljudska bića različitih polova. Zbog uzvišenosti tajne braka, vernost se podrazumeva. Kada mislim o braku, porodici, domu, u glavi mi je slika zdanja na čvrstim temeljima, a stubovi su svi njeni članovi.
 
  Slava
  Između slave i svega onoga što ona donosi, radije bih se opredelio za ono što smatramo poštovanjem.
 
  Smrt
  Iz nesaglasja i nemirenja sa neumitnim zakonom života proističe sva moja patnja. Koliko bih želeo da uskliknem kao apostol Pavle: „Smrti, gde ti je žaoka?" Ali, za to je potrebna mnogo veća vera i mnogo veća snaga.
 
  Vera
  Po tom pitanju mnogi bi hteli da se prikažu boljim nego što jesu. Da se prikažu kao oni čija je vezanost za veru suštinska. Zato je bolje da o mojoj veri svedoče drugi. I neka moje delo pokaže iz kolike je vere nastalo.

  Muzika i slikarstvo
  I slikarstvom i muzikom obraćam se nekom liku koji je u publici. Za crkvenu pesmu se može reći da je pevana ikona, a za naslikanu ikonu da je raspevana u koloritu. Termini se preklapaju i obe umetnosti proističu kao dva različita zraka, iz istog Sunca. Ja sam neprekidno i slikar i muzičar. Čak više vremena provodim uz štafelaj, a manje na koncertima.
  Kako biste u jednoj rečenici predstavili sebe?
  Zazvučaće suviše samokritično, ali ja stvarno jesam slab i nesiguran čovek. Ali, delo u kome je napabirčena sva snaga mojih nadahnutih trenutaka ipak učvršćuje veru u drugima.
 
  Životni moto
  Ne trčati za trenutkom jer zašto bi se potrošio, sagoreo u trenu, a ne trajao i za neko buduće vreme.