Broj 124
Početna > Intervju > MIRIS KIŠE NA BALKANU

Gordana Kuić

MIRIS KIŠE NA BALKANU

Predstava Miris kiše na Balkanu premijerno je izvedena na Velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum. Još pre prvog izvođenja, sala je bila rasprodata do kraja sezone, a jedan od glavnih glumaca je rekao: „Ljudi, dobili smo hit!" Čarobnu formulu uspeha čine glumci, reditelj i, naravno, odlična priča Gordane Kuić

Datum rođenja: 29. avgust 1942.
  Mesto rođenja: Beograd
  Roditelji: Metodije Kuić i Blanka Levi
 
  Miris kiše na Balkanu je prvi put izašao 1986. godine. Do sada su objavljena 22 izdanja ovog romana. To je prvi tom porodične sage za kojim su sledili naslovi: Cvat lipe na Balkanu, Smiraj dana na Balkanu, Duhovi nad Balkanom, Legenda o Luni Levi, Bajka o Benjaminu Baruhu i Balada o Bohoreti. Miris kiše na Balkanu preveden je na francuski jezik. Gordana Kuić dobila je tri puta nagradu Hit liber, dva puta nagradu Zlatni bestseler, kao i nagradu Žensko pero za 2006. godinu. Živi i radi u Beogradu i Njujorku.
 
 
  Kako biste u jednoj rečenici predstavili sebe?
  Kao osobu koja se neprestano suočava sa zbunjenošću pred osnovnim pitanjima ljudskog roda: odakle smo potekli, zašto smo ovde i kuda idemo?
 
  Zavičaj
  Beograd. Njegoševa ulica kojom su u praskozorje po kaldrmi kloparale kolske zaprege na putu prema Kalenićevoj pijaci, a nešto kasnije prvi ranoranioci otpijali kafu ili rakiju iz čokanjčića kod kafane „Vardar" na ćošku Beogradske. Kolovozi tek ponegde prošarani retkim automobilima, a nedeljom se odlazilo tramvajem „na izlet" u Košutnjak ili pešice na Kalemegdan. Moj otac stalno sluša na starom „blaupunkt" radiju govore, vesti ili fudbalske utakmice koje prenosi Radivoje Marković, a ja pitam: „Tata, hoćeš li da mi kupiš jedan radio koji svira?"
 
  Prva ljubav
  Dubrovnik. Lukovi Gradske kafane kroz koje proviruje na zvezdanom nebu okačen polumesec i ujednačeno treptanje svetionika na Porporeli. Šum talasa koji zapljuskuju brodiće u drevnoj luci i žamor. On, slavni beogradski glumac koji igra Hamleta na Lovrijencu. Usporenim panterskim kretnjama i dubokim, pomalo teatralnim glasom pleni srca ženskog življa svih uzrasta. Ja, mlada, a sada mi se pričinjava da se mlađa biti ne može, stidljiva i sputana, kojoj je jedina hrabrost zaljubljenost i želja da je On primeti. I jednog predvečerja On prilazi našem stolu i obraća se mojoj majci rečima: „Izvinite, gospođo, što zurim u vašu kćer, ali ona je toliko lepa da ne mogu od nje oči da odvojim." Moja majka, inače takođe zbunjiva, odvraća bez zadrške: „Nemojte se izvinjavati, to bi bio kompliment za svaku majku." I poziva ga da nam se pridruži. Ja, u međuvremenu, grčevito usisavam ajskafe na slamku i žestoko se zagrcnem. Kašljem, ćutim i crvenim do suza.
 
  Osoba koja je ostavila neizbrisiv trag u vašem životu?
  Moja majka, sa njenom bezrezervnom ljubavlju, miloštom, blagošću i mudrošću.
 
  Da li ste u mladosti imali uzora?
  Želela sam da izgledam kao Katrin Denev, da pišem kao Ivo Andrić, da pevam kao Milva, da igram kao Džindžer Rodžers...
 
  Porodica
  Pošto sam potekla iz jedne neuobičajeno skladne porodice, tražila sam nešto slično i za sebe. Verovatno je zbog toga i nemam. Uzor je bio previše blizak savršenstvu.
 
  Prijateljstvo
  Provereno tokom godina trajanja, kao proces radosnog davanja i voljnog primanja, ono je osnova mog bitisanja. Njega treba neprestano zalivati kao osetljivu biljku, pažljivo listati kao prastaru knjigu. Bez prijateljstva, čini mi se, čovek teško može da opstane.
 
  Osobine koje cenite kod drugih
  Da ume sagovornika da sasluša i učestvuje u njegovoj temi; da promišlja o sitnim pažnjama koje mnogo znače, da bude dobronameran, kako u pohvali tako i u kritici; da bude vedar uvek kada je to moguće.
 
  Odnos prema neprijateljima
  Ne znam ko su, a kada bih znala, sa moje strane bi se susreli sa tišinom.
 
  Sreća
  Ko nije u potrazi za njom? Koliko ih je koji je imaju, a nisu svesni toga jer traže još. Treba biti srećan zbog malih stvari, sitnih svakodnevnih dogodovština, govorila je moja majka, jer se velike dešavaju retko ili nikada. Ne treba očekivati previše, dodavala je, jer ako se nadaš manjem, srećan si kad dobiješ samo malo više, a kad se nadaš većem, onda te samo malo manje razočara. Biti srećan je umetnost življenja.
 
  Ljubav
  O ljubavi ili njenom nedostatku napisano je, izrečeno, odglumljeno, komponovano više nego o bilo kom stanju ljudskih osećanja, u to ubrajam i moje romane. Bez nje se ne može, uglavnom, a sa njom je teško, počesto. Ipak, ne bih volela da je nisam iskusila.
 
  Lepota
  Za koga? Jer je lepota veoma individualno mišljenje. Čega? Tela, duha, umetničkog dela, događaja, osećanja, igre, sna... „Uvek i iznova divimo se onima koje je priroda uzela pod svoje i obdarila ih da žive u dosluhu sa njenim tajnim i skrivenim silama", napisao je naš veliki mislilac Jovan Hristić. Za mene je to lepota.
 
  Život
  Jedan, jedinstven. Treba koristiti svaki njegov časak. „Il dišadu ez perdidu", veli stara sefardska poslovica - „Ostavljeno je izgubljeno."
 
  Najdraža uspomena
  Beograd. Leto. XIV beogradska gimnazija. Milena, Đorđe i ja, maturirali. U to vreme nema slavlja, nema balova. Odlazimo na Kalenićevu pijacu i kupujemo trešnje. Jedemo ih neoprane i pljuckamo koštice (ah, kakva bahatost) umesto u ruku pa u torbu, na sve strane po ulici. U rukama još nekoliko svezaka. Đorđe iscepa stranicu na sitne komade i zavitla ih u vazduh kao konfete. Milena i ja ga sledimo. Za nama ostaje trag koštica i papirića. Kakva obest, radost, mladost. Mladost nesvesna svoje mladosti - svest o njoj se stiče tek u starosti. Hodamo Krunskom, pa Njegoševom i potom se rastajemo odlazeći svako svojoj kući.
 
  Najbolja odluka i najgora odluka
  Ne znam koja mi je bila ni najbolja ni najgora, jer ne znam šta bi se dogodilo da sam drugačije odlučila. Neizabran put je nepoznat put.
 
  Najveća radost
  Izdavanje mog prvog romana Miris kiše na Balkanu 1986. godine i njegov, za mene, iznenađujući uspeh. Bez slova reklame i kritičkih osvrta, on se odmah nalazi na listi deset najčitanijih knjiga (tada se još nisu zvali bestseleri), a ceo tiraž od 3.000 primeraka se rasprodaje za tri meseca. Nisam se odvajala od prvog primerka knjige. Kada sam putovala, držala sam je u rukama, pažljivo pokrivajući korice da se ne vidi moje ime kao da neko od putnika zna da sam autor upravo ja!
 
  Najveća tuga
  Smrt moje majke. Tek kada se izgube roditelji, rekao je Josif Brodski, čovek se suoči sa istinskom samoćom.
 
  Najveći san
  Da mi se svi romani prevedu na sve strane jezike i da budu čitani. To se stvarno može dogoditi samo u snu!
 
  Najveća vrednost u životu
  Poštovanje sopstvene ličnosti, a u skladu sa tim i svih drugih.
 
  Zdravlje
  Najvažnija stavka u životu. Dok se ima, ne prepoznaje se, kad se izgubi, sve ostalo gubi na važnosti. Ja bih našu poslovicu „Neka je živ i zdrav" permutovala u „Neka je zdrav i živ" jer bez zdravlja nema ni života.
 
  Smrt
  Ne verujem u jednakost ljudi ni u čemu osim u smrti. Smrt je naša jedina uravnilovka, jedina neizbežnost i konačnost.
 
  Vera
  Svaka vera je prihvatanje onoga za šta mislimo da je istina, ali što ne možemo dokazati. Čovek je oduvek morao i još mora da pomogne svom umu da shvati neshvatljivo. Istinskim vernicima, mislim, život je jednostavniji i lakši. Oni ne sumnjaju. Oni lako nalaze odgovore na sva pitanja.
 
  Verujete li u sudbinu?
  Delimično. Ako isključimo spoljne faktore kao što su ratovi, izgoni, prirodne kataklizme, ono što nazivamo sudbinom jednog čoveka uveliko zavisi od njegove naravi - temperamenta, sklonosti, pameti - koja uslovljava njegovu sudbinu, upravo kao i mesto, vreme i porodica u kojima je rođen.
 
  Najdraže putovanje
  Majušno karipsko ostrvo Sent Lusija, gotovo netaknuto turizmom, sa prašumom, farmama banana, drvećem mangoa i cvrkutom kolibrija, plažama belog i crnog peska i kristalnog tirkiznog mora valovitog sa atlantske strane, a spokojnog sa karipske, sa ribarima koji starim brodićima donose ulov i prodaju ga odmah u luci. Nikad pretoplo, nikad prehladno, kao da je neki zalutali dobri vilovnjak odredio najpovoljniju klimu za čoveka tokom cele godine. Vitki i prekrasni ostrvljani petkom priređuju noćne seoske vašare, igraju rege, jedu ukusne školjke nataknute na čačkalice, piju kokosovo mleko iz mačetom presečene voćke, rum i koka-kolu. Ima i belaca - Francuza i Engleza - koji su se smenjivali kao vlasnici ostrva sve do 1975. godine kada je Sent Lusija dobila samostalnost. Među njima, crnoputim i beloputim, nema animoziteta i česti su mešani brakovi. U tom istinskom raju živi već tridesetak godina i jedan Beograđanin, harizmatični, gostoljubivi lekar Saša Popović.
  Sent Lusija je svet za sebe, svet bujnosti, egzotike, izobilja i beskonačne lepote.
 
  Životni moto
  Završi ono što započneš.